Zašto nisi više tu

I tako ponekad, kada duša zaboli, ja « pesnik » ,budem.., oce moj

I svitaće zore, tamo.. negde daleko…

Budiće se dani, u naručju nasmejanih jutara

I prigrliće ranjena duša ,grčevito, u smiraju noći , neke nove slutnje i puste nade da si jos uvek tu i mislis na me..

Zašto me sada..,

kada ništa više nije kao pre, šalje…zivot moj

U rodnu mi grudu..

Tako nepredvidiv i prepun tuge je on, taj zivot moj.

Čas ovakav , čas onakav…

Po nekad…. !

K’o umilni zvuci neke naivne, razigrane melodije,

Tajanstveno lepa, raspevana, muzička kutija..

Nemušta balerina koja nam se ustreptalo klanja , na kraju čarobnog plesa

Zvuci neke ,nestvarne, razigrane melodije

Vrteška sreće…

Krene lagano, veselo, pun želja i snova, sav se zahukta k’o garava lokomotiva, nesebično nudi, daje,

Pruži ti sve , na svom varljivom dlanu.

A onda !?

Teški trenuci , okrutni dani , nedospavani snovi, neprospavane noći…

Stenje.. ,strepi.. kida se.., baca u milion suza, htenja, želja i nadanja

Pa dođu ti neki dani prepuni radosti , sreće.. veselja…. i opet kolo se okreće..!!

Strmoglavo leti u tamni ponor tuge i bola ,grčevitog jecaja, slomljenog srca, u milion suza…

I zajedljuvo čeka da se iznova pitam:

zašto me ti sada , kada ništa više nije kao pre,šalješ..?

U rodnu mi grudu…?

Da ga moje oči poslednji put vide

I zadnji put grlim i ljubim njegove hladne ruke , modre od boli…

Da bolnim jaukom te prizivam ,da me na trenutak čuješ i barem još jednom pogledaš, oče ,moj…

I svitaće zore tamo negde daleko

ili ovde

sve jedno …

Zar je to više bitno?

Ali….

Nikada neće biti one iste , nekadašnje, prošle, lepe, najlepše na svetu

Prepune vaše roditeljske ljubavi i bezbrižnog života, roditelji moji.