Kad duša zamire

Kad duša tiho zamire, 

Dok tvoje umorno  srce još uvek te voda 

Voda, po ovom ludilu od sveta 

 i misli…. Misli

da još može,  nečemu da se  nada

Da  još dalje, i više može

A duša od tuge i jeda zamire

Dok  smeh radosti odzvanja svuda oko tebe

A ti više nemaš željā , niti čemu  da smeješ

Kad u gluvoj noći čuješ otkucaje svojih prošlih dana….. 

neostvarenih željā…,  a pusti snovi plešu nad njima

I odjednom,  u nemoj tišini života,  progovore slutnje i nade prošlih dana

Dok uzavrelim venama, juri ,bubnja, sva ona ljuta čemer i jad

Kad Morava nemo žubori, u mrkloj tami ćuprijske noći,pa se onako ledena raširi , čak do obala svojih, a žuti mesec tiho švrlja po modrilu hladnom, i nemo izranja iz njenih vrbaka,  dok  poleglo żbunje i ševari plutaju po njoj, a mrkla noć tiho ćuti u naručju tvom, dok nebom plutaju nebeske lađe. 

Kad… 

Kad zvezda padalica zaigra  usnulim nebeskim svodom, a munje praskavo paraju  vrelinu letnje zore.. Dok  duša  tiho zamire, a ti pomisliš da još uvek  nije kasno…, kasno da se nadaš,  da će doći i kraj tebe proći blaženstvo noći u rađanju novog dana i doneti mi tebe na krilima svojim.

A srce ludo još jednom zaigra u grudima toplim,  tupo se brecne , te grozničavo najednom zadrhti, zaigra svom snagom,pa opet nemo zaćuti…tražeći spokoj svoj.

Kad duša tiho  zamire i radosti više nema

A srce doziva svoj kraj