Ovo je nešto naše…

Sunce je grabilo poslednje korake svog života, dani su uveliko mirili na jesen, dok su im se bahato predavale već hladne noći, uspavane pesmom još po kojeg zrikavca u polegloj travi.Sanjiva jutra su hrlila u zagrljaj novom danu, dok je zora tiho stresala izmaglicu sa svojih skuta. Rađao se novi dan….I svaki put kada joj je kazao, držeći njene ruke u ogrubelim muškim, da su reči ljubavi samo otrcane fraze, da njegova dela-postupci prema njoj, mnogo više pokazuju , a ona nemo gledala u njegove crne oči ,dok su se njegove usne blago trzale u neprimetni smešak, nadajući se da će ih čuti ,ma koliko god bile otrcane, čula kako ih on na kraju škrto izgovara , kao da dušu đavolu daje,..da bi joj na kraju svih krajeva ipak priznao da reči prethode delima. I onda, kada ga je nestašno zadirkivala i naivnim pitanjima pokušavala da ih izmami, odgovarao je da ne želi da se ponavlja i po kad -kad čula :  » Uvukla si mi se pod kožu, šta bi htela više, »!!! A on njoj još dalje…na srcu joj leži….. Retki su bili njihovi susreti a još ređi dodiri, nežna milovanja i ta igra reči, izgovorena na brzaka, u prolazu , blagi stisak ruke, glumeći poznanstvo pred drugima, skrivajući se od radoznalih pogleda, bila je mnogo slađa od bilo kog trenutka koje bi proveli da su mogli,..da su smeli, da je hteo,…da je drugo bilo vreme …..da je drugi bio dan…. Nikada je nije pitao kako je, šta radi, da li je tužna ili vesela , posle tih kratkih susreta,posle nenadanih odlazaka… posle duge prepiske u jesenjoj tami, dok je mladi mesec ludovao sa svojim nevestama u tamnoj noći univerzuma , za koji joj je govorio da će jednog dana biti samo njihov, kada im se tela spoje a duše predaju eksploziji osećanja. A ona ga je sa strepnjom čekala, misleći da ga je nečim naljutila, nešto pogrešila, da ju je jednostavno prestao voleti , i to da li ju je uopšte voleo ili je ovo samo bila neka luda igra…..ili možda samo…. njezin san? I tako, u tim trenucima iščekivanja,…nadanja…dok se ludo srce pelo do grla, skakalo sumanuto po grudima, bubnjalo na levoj strani, i poslednjim trzajem ponovo vraćalo kod sebe, znala je da toga neće ni biti. A onda je odlazila na počinak, osuđujući sebe, svoje telo , svoje glupe želje , svoje grešne misli……svoje pomahnitale godine…. i znala je dobro da u čuda ne treba verovati , da ne postoje. Na trenutke su joj dopirale u mislima njegove reči : ovo je nešto između nas, naš svet, u ovom trenutku samo ti i ja i niko više, ovo je nešto naše, dok bi se oblivena hladnim znojem budila u noći punoj zvezda i ponovo tonula u san….ponavljajući u svojim mislima da će sutra misliti o tome, da je jutro pametnije od noći….,i da na kraju krajeva….,svaka priča bilo lepa ili ružna ima svoj kraj……. Shvatajući da su njih dvoje samo dva različita sveta, zarobljena u krletki tuđih života. I nije njoj što ne mogu slobodno raširiti svoja krila, nego što nikada…. neće biti zajedno……. nikada sviti svoje gnezdo….

Autor : Sunčica Stanković

Fotografija preuzeta sa interneta