Leto je mirisalo na zlatnu jesen

Tako ga je ponekada panično ispijala u jednom dahu, kao pijanac čašu crvenog vina, pisala u trenu stihove o njenoj čežnji, o njihovoj ljubavi, i po ko zna koji put ga zvala da bi mu ih čitala do besvesti, u nadi da će shvatiti koliko pati za njim,…….

Noć je u tišini sklapala svoje umorne ruke po toplim vrbacima , mesečina kao dukat žuta umilno se smešila nebeskim svodovima, dok su usnule zvezde iskričavo sjale po moravskim ševarima, negde u daljini čuo se lavež pasa, a noć tiho uzdisala u smiraju dana,… Leto je mirisalo na zlatnu jesen, na pune ambare, na berbu grožđa, na svatove, a jesen na još jednu hladnu zimu,na praznu sobu, spakovane kofere, …. na nju bez njega,…..na njega bez nje,…. ,na otrcane fraze hiljadu puta ponovljene na rastancima , na reči falićeš!!!! Čulo se tiho trčanje vetra po srebrnom lišću, onako , kako odjednom umilno zašušti među njima, pa se suludo zatrči kroz umorne grane odlazeći gore, daleko, a onda, na trenutke zastane u krošnjama stoletnih stabala, pa opet nekud ode i nanovo se vrati. Milica je volela po prvi put, onako iskreno i čisto kao dete , njen Taske, samo njen i ničiji više, voleo je samo nju. Ženiću te jednog dana….., dude moje, belo dude…., bićeš za na veke moja…., Doneću ti zlatan kovčeg prepun zvezda padalica a ti ćeš poželeti samo jedno, kao nikada do sada, da se nežno priviješ na moje snažne grudi, sviješ ruke oko moga vrata i dok sanjaš slatke snove satkane od hiljadu želja, ja ću da ljubim te tvoje zrele usne, i grlim tvoja bujna bedra, Niz banju ide izbanjalo se, nane milo nane , izbanjalo se,…. Neko je ispraćao nekog u gluvo doba noći uz njihovu pesmu,… Ženiću te jednog dana…, bićeš samo moja,.. doneću ti kofer pun zvezda padalica,…. Okrenula je glavu na desnu stranu, dok se fironga na prozoru jednolično pomerala, i pogledom uprtim u zvezdu padalicu tiho zaspala detinjim snom, satkanim od hiljadu želja a u njima samo on i ona, dok su se nestašni zavijuci njene duge crne kose razlivali po čistom, belom jastuku. Njene jedre grudi su se ravnomerno dizale i spustale u nemoj tišini letnje večeri, dok se na trenutke čuo iznenadni, tihi jecaj . Sanjala je slatke devojačke snove. Blagi trzaj u levom uglu njenih usana razlivao se na trenutke u blaženi osmeh, sitne , male treptaje bademastih očiju, skrivale su duge , kao gar crne trepavice. Njena ranjena duša lutala je po noći napuštena i sama a ludo srce još kucalo za njega. Osetila je njegovu ruku u svojoj raspuštenoj kosi kao nikada pre, kako miluje njene garave zavijutke, nežno ih spusta na bujne grudi, niže vrele poljupce iza vrata i spusta glavu na njena bedra…. milina se razlivala njenim telom , dodirivala najsitnije deliće devojačke joj čežnje , drhtale su najtananije želje u nevinom telu, poželela je da mu se suludo preda, da mu bude violina na kojoj će da svira,a ona najtanja struna na njoj. Pružala mu je krhke ruke i suludo tražila sebe u njegovim. Tražila je mir i spokoj u njemu a onda se na trenutke gubila do ludila, smejala se i plakala u isto vreme, odlazila dolazila, pakovala i raspakivala svoje snove, a on je nemo čekao svakog leta i jeseni, kada ga je ostavljala da bi mu se ponovo vratila, nakon iznenadnih putovanja u grad svetlosti, kod mamine tetke, govoreći mu da će jednog dana povesti i njega. Bezglavo je šetala njegovim ulicama širokim avenijama, jutrom odlazila na najbolje kroasane u bulevaru Saint Germain des prés, ispijala najslađe koktele na placu Saint Michel, kao dete trčala Jelisejskim poljima, satima je umela da sedi na klupi ispred fontane jardin de tuileries,…nespretno se branila od nasrtljivih umetnika sa MontMartre svojim najlepšim osmehom na svetu, koji su hteli baš njen portret , spuštajući se dole prema crkvi Sacré coeur žureći ulazila u nju, tiho sedala ispred oltara i sklapala ruke moleći se za njih. Gledala je svet oko sebe, te nepoznate ljude, a videla samo njega, lovila samu sebe kako mu se smeši nasred kuloara jednog pariskog metroa, i uvek se iznova pitala zašto mu je toliko trebalo da joj kaže da mu je mila i draga. I tako ga je ponekada panično ispijala , u jednom dahu, kao pijanac čašu crvenog vina, pisala u trenu stihove o njenoj čežnji, o njihovoj ljubavi, i po ko zna koji put ga zvala da bi mu ih čitala do besvesti, u nadi da će shvatiti koliko pati za njim. Govorila mu je kako je samo jedno ludo derište i kako bi i ona da bude deo tog ludila. U početku ih je netremice slušao, govorio joj je kako oni bude najtananija osećanja u njemu, a onda im se sve češće opirao, govoreći da je to njena stvar da li će ih ispisati ili ne, da li će se neko prepoznati u njima ili ne, kako je to samo život koji ispisuje čudne romane,…..kako je previše teška, i nekako « opoziciona » kako ga smara, tražio je da ga batali, i odlazio bez reči da spava. A ona je ostajala da priča sama sa sobom , razmišljajući o tome kako je on do sada najlepša slučajnost u njenom životu, dogodio joj se kada mu se najmanje nadala, i usrećio kao niko do sada, dok je jezivo čekala da prođe još jedna noć,….a on jedina nesanica u njoj.

Autor : Suncica Stankovic