Govorio si mi kako je….

I svaki put kada sam odlazila na moja putovanja gde su se tvoja čekanja pretvarala u večnost, da bih se ponovo vratila u svojim mislima, govorio si mi kako je jesen godišnje doba kada se pakuju nabrekli koferi vrelih letnjih dana, a sećanja izviruju, između nevešto naslaganih redova pokidanih rajsferšlusa i prete da nestanu zauvek… a ja ti odvraćala kako je ovo naše nešto drugo, veće i jače od svih ljubavi koje su bile i koje će se tek rađati i da će trajati zanavek. Kako je jesen godišnje doba kada se uredno slažu uspomene, dugo pakuje istrošeno leto, vrele, letnje noći ostavljaju brižljivo u zapećak, a pesma zrikavaca čuva u najdaljem kutu uspomena.., za jednu noć ispred kamina sa čašom tamo nekog, dobrog, Španskog vina. Da je jesen doba kada se spremaju tople čarape, štrikaju šalovi za naše duge, hladne zime i uporno me zvao da ih osetim još jednom….sa tobom… u dugim šetnjama u noći, dok sneg škripi pod nogama, moje promrzle ruke traže ono toplo ćoše u džepovima tvoga kaputa,a izdžigljale grane borova umorno drže naslagane pahulje snega…., zime naše mladosti. Da je jesen godišnje doba kada se selom širi miris požnjevenog klasja, tek uzavrele, devojačkim rukama, ubrane tamjanike po mračnim podrumima seoskih čakmara.. Da je jesen godišnje doba kada se ljudi zakljinju na večitu vernost pred jedinim svedokom svoje ljubavi…,bogom… Da je jesen doba u kojem odjekuje cika pijanih svatova,i čuje škripa kočija zaljubljenih mladenaca, vođena kopitama razuzdanih pastuva,kao u pesmi Zvonka Bogdana.. zakletih na večitu vernost , praćenih akordima tvoje harmonike… koja je te jeseni svirala…. samo za mene... Dok su se njena crno – bela dugmad umilno predavala tvojim rukama a prsti vešto prebirali po notama, svatovi se veseleli a ti pevao samo jednoj ženi koja se izdvajala u mnoštvu drugih……

I tako..,dan za danom… dođe i ona…, ta požutela jesen…svuda oko mene se čuje kotrljanje tih tvojih nabreklih kofera o kojima si mi govorio, škripa izanđalih točkića, dok nevešto ugurane haljine izviruju iz njih. Još vrela sećanja migolje telom, prožimaju srce ,prašnjavim peronima odjekuju iskrzane štikle gaženih stopalama užirbanih devojaka , paraju modro nebo sirene brzih vozova…. I dok si čvrsto držao moju ruku u tvojoj, i na momente je nesvesno stezao do boli, da li zbog tuge ili želje da izbrišeš jesen kao godišnje doba, kao doba kada se odlazi na daleke puteve…. puteve bez povratka,kao doba koje briše uspomene…., sećanja….a ja ti govorila kako je ovo nešto naše.. ispisano samo za nas, i drugačije…, i da će trajati večno.. A ti meni kako mi ne veruješ, kako sam nezrela i kako u sebi još čuvam jedno veliko dete, zaljubljenu balavicu…, a odrasli smo ljudi…Čuješ li me: » Uživajmo u ljubavi, odrasli smo ljudi »!! Kako se igram tvojim osećanjima, i bez obzira na sve to, što te vrtim oko malog prsta, što te « lažem » kao malo dete,da ću doći još ove noći, zatvaraš oči na sve moje gluposti, na ispade deteta u meni koje ne zna šta hoće, na grube reči balavice koje poseku jače od boli, govoriš mi da ćutim i da ništa ne objašnjavam..niti si ljut, niti povređen, i da ti je i posle svega, drago da sam tu, da postojim, pa bilo kakva da sam!!! A ja se brecnem na ovo tvoje: niti si ljut niti povređen, zaiskri prva iskra u oku a za njom se nanižu još hiljadu njih., pitajući te : da li ti je bar malo stalo do mene? I dok se u meni nesvesno rađala ta balavica koju si uporno tražio u telu odrasle žene, kako bi opravdao sve moje loše trenutke, udaljena brzinom svetlosti od tebe, smišljajući odgovore na tvoja ćutanja ti bi se niotkuda javio.. Na sastanku sam bio…, evo me na drugom čeka me još jedan a možda i četvrti.. A ja bih, da kao malo dete, izbrišem sve one ružne reči,ispisane u ludoj glavi, legnem ti na grudi… i samo ćutim……. I kažem sebi : dobro je da je tako.. Govorio si mi, ubeđivao, pokušavao da me razumeš, a ja po milioniti put odustajala, dizala ruke od svega….da bih jedva dočekala da prokleto jutro svane i da kažem ti : oprosti, mnogo sam te namučila juče!!!! Ti si praštao, detetu, balavici, posesivnoj ženi…,koja ne bi da deli ovo malo ljubavi, ženi ljubomornoj kao kučence, sećaš se toga kada si mi rekao? A onda nastavljao dalje kao da ničeg nije bilo i govorio : « Znaš…… moji atributi su tvoja odustajanja, posle kojih mi se vratiš još draža i jača »!!!! A ja postiđeno ćutala i blesavo čekala, tražila, molila te da mi kažeš da je kraj, da lakše odem jer sam te previše gladna, kao gladna zver koja halapljivo iščekuje svoj plen i čuva samo za sebe... A ti ostajao gluv i nem na sve to!!!! Prećutno odobravao moje nestašluke, govoreći kako si spoznao sebe uz mene, pomerao granice ljubavi, kidao njene okove, i krčio put za ženu u detetu, za balavicu u ženi koja i posle 20 godina pomera granice tvoje tolerancije i dalje ostajao uz neizvesnost, nenadane trenutke sreće ispisane u jednom dahu, uz sve one nedaće koju donosi žudnja … Bojeći se da je ovoga puta zaista kraj.. A nije, niti će ga i biti… Jer ti si samo gajio žudnju, samo želeo…. a ja ipak volela…. Ti si se nadao, čekao….. a ja plakala….bežala od svog straha, skrivala se u lavirintima ljubavi, odlazila, dolazila, zaboravljala te i ponovo ti se vraćala, otresala grešne misli sa svojih skuta... pa ih kao prosjak, mrvice hleba, sakupljala, i bogu zahvaljivala, na mojim lucida intervala…..a onda se opet pitala : ko sam ja, i šta mi daje pravo da se nadam, da želim, ko sam ja, da sebi presuđujem? Smejala se kao luda….i verovala u reči Skarlet O’ Hare da je sutra novi dan i da će jutro promeniti sve…. A nije… Sva jutra posle tebe nisu bila jutra…. Svi dani posle tebe su bile mrkle noći, i moja lutanja u lavirintu što se život zove..

Autor : Sunčica Stanković

Fotografija preuzeta sa interneta.